Nema ljepše nade od one što je nikla iz tuge i nema ljepših snova
od onih što ih rađa bol
I mada imam neke svoje trikove kako da ne mislim o tome, postoje stranice u kalendaru kad mi nema gde. ...Jesen je, znači... Ponovo.
Voleo bih da tvoji budući sinovi naslede boju moga glasa
i kćeri nose moju tugu u prslučićima od svile.
Voelo bih da ipak negde sačuvaš sve moje daleke vrhove
na horizontalama tvog dna.
I da proneseš moje prezrele oči kroz tišinu svih tuđih očiju
i tuđih stanova.
I moj oktobar kroz sve tuđe aprile...
Kad ponovo razmislim, sada, u srcu mi eksplodiraju beskrajne, silovite
emocije, kojima ne mogu da odredim značenje, zato što najdublja osećanja
imaju pravo da postoje samo u njima samima i nigdje drugo. Još manje
postoje u logici i, ponajmanje, u stvarnim događajima. Voleo sam te kao
što mi se nikada ranije nije desilo i kako mi se nikada više neće
desiti.
Voleo sam te u vremenskom razmaku koji se ne može odrediti u stvarnosti, možda zato što ni danas ne razumem da li smo se voleli koji mesec ili koju godinu, koji tren ili koju vječnost. Možda si oduvek bila u meni, kao deo mojih najskrivenijih snova i potreba, kao cilj mojih večitih čežnji,kao sećanje na staru maštu mog djetinjstva razočaranog deteta, koje nije uspevalo da pronadje drugara sa kojim bi podelilo igračke, zajedno ukralo marmeladu od jagoda iz ostave.
Voleo sam te ne samo zbog uzvitlanog bogatstva koje si unela u moj život, ili zbog onog uzbudjujućeg kupanja u duhovnoj čistoti kao kad sam sa tobom podelio tvoj unutrašnji život, nego i zbog toga što si mi otkrila onaj deo mene koji sam oduvek hteo da upoznam, a za koji sam znao da je zapetljan u mreži moje stidljivosti. Neizbežno te voli svako ko te poznaje iznutra. Možda je zbog toga nemoguće izbrojati dane kada smo bili zajedno (da li je moguće da osećanja imaju veličinu brojeva na kalendaru?) i ako mislim na tebe dok pišem, ne znam da li sam te poslednji put video prošle godine, prošlog meseca, ovog jutra ili možda pre samo nekoliko trenutaka. Nešto od tebe je ostalo unutra, nešto što je neosetljivo na tok vremena, životne dogadjaje koji se utrkuju u nepotrebnoj žurbi. Nešto što čini tajnim blago unutrašnje lepote za kojom posežem kada imam potrebu za svetlom, u danima kada nebo iznad grada ostaje daleko i kada mi oblaci svakodnevice prekrivaju boje. Po neki put, uveče, sa prozora moje sobe podižem oči ka nebu, instinktivno tražeći nebo iz naših dana , i sanjam da si opet tu. Želio bih da u tvom životu ima makar deo lepote koju umeš da daš onome ko je pored tebe.
Daljina je kao vreme. Njome možemo da izmerimo samo materijalne stvari,
kao što se sati mere kapima vode što padaju u klepsidru, ili peskom koji
curi na dno peščanog sata. Ali, ko meri daljine duše? Mogu da se
nalazim vrlo daleko od tebe, ali ću uvek biti blizu. Dokle god traje
naša ljubav, bit ćemo sjedinjeni i ništa nas neće rastaviti. Kada se dva
bića vole, ne postoje daljine. Nasuprot tome, kada ljubav iščezne,
možemo deliti postelju i istovremeno biti daleki kao dve zvezde iz
različitih galaksija...
Voljela bih da si uvijek uz mene. Da si na mojoj strani. I kad sam razdražena. I kad nisam u pravu. I kad nismo sami. I kad sam nepravedna. Pređi preko moje zlobe, umiri me tihim dodirom, ne mučim te bez razloga. Ako ne znaš, sve je uzalud.
Vetar iz pustinje odavno je izbrisao naše korake sa peska. Ali, sa
svakim otkucajem moga srca, ja se sećam onog sto se dogodilo, i ti
nastavljas da korčaš kroz moje snove i moju zbilju. Hvala ti što si
ukrstila svoj put sa mojim.
Ne postoji maska kojom se može sakriti ljubav koja postoji, niti ona kojom se može odglumiti ljubav koja ne postoji
Svi ljudi imaju zvezde, ali one svima ne znače isto. Za one koji putuju
zvezde su vodiči. Za druge, one su samo male svetiljke. Za naučnike one
su problemi. Za moju ljubav one su bile zlato. Ali sve te zvezde tamo
gore ćute. Ali ti, ti ćeš imati zvezde kakve niko nema ...
- Šta hoćeš da kažeš ?
- Kada budeš noću gledao u nebo, budući da ću ja živeti na jednoj od njih, budući da ću se ja smejati na jednoj od njih, tebi će se činiti kao da se sve zvezde smeju!
I on ponovo prsnu u smeh.
- A kada se utešiš jer čovek se uvek uteši, bićeš srećan što si me upoznao. Uvek ćeš mi biti prijatelj. Želećeš da se smeješ sa mnom. I ponekad ćeš otvoriti svoj prozor, tako, iz pukog zadovoljstva ... A tvoji prijatelji će se čudom čuditi kada vide kako se smeješ gledajući u nebo. Tada ćeš im reći:
- ''Da, zvezde me uvek uveseljavaju!''
A oni će smatrati da si lud. Uvaljivaću te u grdne neprilike ...
I on se ponovo nasmeja.
- To će biti kao da sam ti, umesto zvezda, poklonio hrpu malih praporaca koji umeju da se smeju ...
Totalno sam blokirana ...toliko toga zelim da ti kazem a nemam snage nizasta.
Cijeli dan radim i kad zavrsim oko sedam udjem u sobu i ubrzo i zaspem...sa mislima o tebi..o meni...o nama...............o mojoj velikoj ljubavi koju mozda tek sad najjace osjecam i razumijem.
Jedina stvar koju jos uvijek ne shvatam jeste kako sam te zavoljela cim sam te ugledala. To ce mi uvijek biti fascinantno i nedokucivo...kao enigma!
Ugledala sam te i osjetila da te volim a nisam ni sama znala sta mi se to toliko dopalo za dve secunde...tvoje oci, tvoj glas, tvoj pokret ili su nam se jednostavno duse stopile i tu vise nije trebalo nista da se desi niti uradi.....sve moje!!! "ŽiG moje krvi"
U jesen sam joj predložio da se vjenčamo. Iskreno sam to želio, nisam
mogao zamisliti da će biti nekako drukčije, ali sam pošteno rekao da sam
rđava prilika, nemam ništa niti ima izgleda da ću ikad imati, i ne
dobija mnogo udajom za mene. Možda nije pravo što joj to nudim, ali mi
ljubav daje pravo da budem nepravedan. Voljeću je, i nećemo imati ništa,
je li joj to dovoljno. Ali ona je još luđa od mene. Voljećemo se, rekla
je ozbiljno, a to je mnogo, to je sve. .......
Ništa mi drugo ne treba...???
Ne daš mi da spavam ,rekao sam, tobože prijekorno,
a ništa drugo nisam želio, ni ljepše, ni draže, nikad...u životu.
od onih što ih rađa bol
I mada imam neke svoje trikove kako da ne mislim o tome, postoje stranice u kalendaru kad mi nema gde. ...Jesen je, znači... Ponovo.
Voleo bih da tvoji budući sinovi naslede boju moga glasa
i kćeri nose moju tugu u prslučićima od svile.
Voelo bih da ipak negde sačuvaš sve moje daleke vrhove
na horizontalama tvog dna.
I da proneseš moje prezrele oči kroz tišinu svih tuđih očiju
i tuđih stanova.
I moj oktobar kroz sve tuđe aprile...
Voleo sam te u vremenskom razmaku koji se ne može odrediti u stvarnosti, možda zato što ni danas ne razumem da li smo se voleli koji mesec ili koju godinu, koji tren ili koju vječnost. Možda si oduvek bila u meni, kao deo mojih najskrivenijih snova i potreba, kao cilj mojih večitih čežnji,kao sećanje na staru maštu mog djetinjstva razočaranog deteta, koje nije uspevalo da pronadje drugara sa kojim bi podelilo igračke, zajedno ukralo marmeladu od jagoda iz ostave.
Voleo sam te ne samo zbog uzvitlanog bogatstva koje si unela u moj život, ili zbog onog uzbudjujućeg kupanja u duhovnoj čistoti kao kad sam sa tobom podelio tvoj unutrašnji život, nego i zbog toga što si mi otkrila onaj deo mene koji sam oduvek hteo da upoznam, a za koji sam znao da je zapetljan u mreži moje stidljivosti. Neizbežno te voli svako ko te poznaje iznutra. Možda je zbog toga nemoguće izbrojati dane kada smo bili zajedno (da li je moguće da osećanja imaju veličinu brojeva na kalendaru?) i ako mislim na tebe dok pišem, ne znam da li sam te poslednji put video prošle godine, prošlog meseca, ovog jutra ili možda pre samo nekoliko trenutaka. Nešto od tebe je ostalo unutra, nešto što je neosetljivo na tok vremena, životne dogadjaje koji se utrkuju u nepotrebnoj žurbi. Nešto što čini tajnim blago unutrašnje lepote za kojom posežem kada imam potrebu za svetlom, u danima kada nebo iznad grada ostaje daleko i kada mi oblaci svakodnevice prekrivaju boje. Po neki put, uveče, sa prozora moje sobe podižem oči ka nebu, instinktivno tražeći nebo iz naših dana , i sanjam da si opet tu. Želio bih da u tvom životu ima makar deo lepote koju umeš da daš onome ko je pored tebe.
Voljela bih da si uvijek uz mene. Da si na mojoj strani. I kad sam razdražena. I kad nisam u pravu. I kad nismo sami. I kad sam nepravedna. Pređi preko moje zlobe, umiri me tihim dodirom, ne mučim te bez razloga. Ako ne znaš, sve je uzalud.
- Šta hoćeš da kažeš ?
- Kada budeš noću gledao u nebo, budući da ću ja živeti na jednoj od njih, budući da ću se ja smejati na jednoj od njih, tebi će se činiti kao da se sve zvezde smeju!
I on ponovo prsnu u smeh.
- A kada se utešiš jer čovek se uvek uteši, bićeš srećan što si me upoznao. Uvek ćeš mi biti prijatelj. Želećeš da se smeješ sa mnom. I ponekad ćeš otvoriti svoj prozor, tako, iz pukog zadovoljstva ... A tvoji prijatelji će se čudom čuditi kada vide kako se smeješ gledajući u nebo. Tada ćeš im reći:
- ''Da, zvezde me uvek uveseljavaju!''
A oni će smatrati da si lud. Uvaljivaću te u grdne neprilike ...
I on se ponovo nasmeja.
- To će biti kao da sam ti, umesto zvezda, poklonio hrpu malih praporaca koji umeju da se smeju ...
Cijeli dan radim i kad zavrsim oko sedam udjem u sobu i ubrzo i zaspem...sa mislima o tebi..o meni...o nama...............o mojoj velikoj ljubavi koju mozda tek sad najjace osjecam i razumijem.
Jedina stvar koju jos uvijek ne shvatam jeste kako sam te zavoljela cim sam te ugledala. To ce mi uvijek biti fascinantno i nedokucivo...kao enigma!
Ugledala sam te i osjetila da te volim a nisam ni sama znala sta mi se to toliko dopalo za dve secunde...tvoje oci, tvoj glas, tvoj pokret ili su nam se jednostavno duse stopile i tu vise nije trebalo nista da se desi niti uradi.....sve moje!!! "ŽiG moje krvi"
Ništa mi drugo ne treba...???
Ne daš mi da spavam ,rekao sam, tobože prijekorno,
a ništa drugo nisam želio, ni ljepše, ni draže, nikad...u životu.
