MojaLjubavSiTi

Sunday, April 5, 2015

Sjećanja na ..cvjet-na jutra...

Često poželim tvoj hod, ali ne bih ga pratio. U daljini kao da si ti, i vidim sebe kraj tebe. Možda sam lud, jer davno sam shvatio da ti za mene nisi tu. A ja još uvek okušavam čudo na mestu naših susreta.
Slušala je moje srce, naslonivši mi glavu na grudi, kao mali indijanac na zemlju. Pomilovao sam je po kosi, i poljubio joj prstiće, smirene na mom desnom ramenu.
- Radi li?
Klimnula je glavom, i to je bio prvi pokret koji je učinila posle nekog vremena.
Znam da radi, mila. Dobro je to srce. Malo kasni, ali kucka tu i tamo. A, naročito kucka tu. U tvojoj sobi-ci...
Senka

Zbog svega što smo najlepše hteli
hoću uz mene noćas da kreneš.
Ma bili svetovi crni, il beli,
ma bili putevi hladni, il vreli,
nemoj da žališ ako sveneš.

Hoću da držiš moju ruku,
da se ne bojiš vetra i mraka,
uspavana i kad kiše tuku,
jednako krhka, jednako jaka.

Hoću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš.

Da sa mnom ispod crnog neba
pronađeš hleba komadić beli,
pronađeš sunca komadić vreli,
pronađeš života komadić zreli.
Il crkneš, ako crći treba
zbog svega što smo najlepše hteli.

Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam.
Hiljadu puta ponovo se plašim za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata, za tebe podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.

Neko vam jutros govori, ali ga vi ne slušate, ne zanima vas šta on misli. Hteli biste da znate šta misli onaj koji je daleko i koji ćuti.
Dalje zaista ne bih imao ništa više da ti javim
jedino možda to da si ostala najlepša medalja
iz najlepšeg rata u kome su mi srce amputirali.
---