Sjećanja na...

     
                      
       "Samo je tren potreban da večnost ode u drugom pravcu..."

                                       

   Postoje beznačajna, siva, prljava i sumorna mesta, za koja nas nekim čudnim slučajem veže ljubav.

Nalazimo bezbroj misterija u kakvoj trafici, osećamo strašnu tajnu iza odškrinutog prozora na periferijskoj straćari, a neki nasip pokraj želetničke pruge, zarastao u korov, postaje nam očajnički cilj kome se omađijano vraćamo čitavog života.Kakvo je to prokletstvo?

S druge strane, postoje gradovi  čuveni zbog svoje lepote, ali nam ne znače baš ništa, jer ih nikad nije ozarila naša ljubav, neki tajni smisao.Koračamo kroz njih zevajući od dosade.

Krivica nije do tih gradova - ona je u nama.

Zbog toga, najpametniji ljudi i ne putuju. Sede na trgu na kom su se rodili, i čekaju da svet dođe do njih.

                                          
"Nisam ti rekao koliko volim jesen... Mislio sam da ćeš biti tu i sada...
Nisam ti rekao da sam sve zavoleo pored tebe, sve ljude, čak i predmete koje si samo jednom bar pogledala, sve pojave, senke, pa i nju, jesen...
 Koliko ja to ljubavi onda imam?
Sve ljubavi ovog sveta, ili samo jednu jedinu, toliku, da u nju sve mogu da stanu, čak i sada kada si otišla..."

                                      
                                          " Znaš li koliko sam puta poželeo da budem Sunce u tvome osmehu od kojeg ceš blistati celoga života...?"


                                   

                                     
                                                         


"Kada čovjek dublje zagleda u dušu svijeta lako shvati da na svijetu uvijek postoji jedna osoba koja čeka onu drugu, bilo to nasred neke pustinje ili nasred nekog velikog grada.I kada se te osobe sretnu i njihovi pogledi se ukrste, sva prošlost i sva budućnost gube svaki značaj i samo postoji taj trenutak.''P.C

                                               
                               Ja sam neko ko je ceo svoj svet video u tebi. ;(

Sjećanja na....Izgovorene Riječi...

   

     Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam...
Jednom je rekla da bi sve dala da  čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari  žita priviđa samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije pošlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...
I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj ne-izgovorenih  reči nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno povuče finu  četku te velike krošnje kroz svoje kose...
I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom   češljiću od jantara...

"Zauvek?", pitala je uplašeno...
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...
Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati?
Ali naići će  čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači         Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje MAJSKOG  sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, možda  nečija, možda proseda, možda bez ikoga, Ti   ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i  širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom  će prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na  šeširu kako promiče za       šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...

I zaplakaćeš, istog  časa...

I najzad shvatiti..... kako sam te voleo...                          

                                                          
                                               -----  --- -----

                "Sva iskušenja, sva ispaštanja i sve patnje u životu mogu se meriti snagom i dužinom nesanica koje ih prate. Jer dan nije njihovo pravo područje. Dan je samo bela hartija na kojoj se sve beleži i ispisuje, a račun se plaća noću, na velikim, mračnim i vrelim poljima nesanice."    I.A

                                                       
                                                         Da...zauvek