Laž je zabolela ,čemu to ??
Zar nije ljepša istina makar više i bolela...
Kamo sreće da te ne volim - -šapnula je u pod. Pa šta ti je onda?
Tužna sam. Ne mogu ti reći koliko sam tužna.
Zbog čega? Slegnula je ramenima, jedva se pokrenuvši, zaista tužna, zaista nesrećna.
Ništa joj se nije desilo, rekla bi mi, sigurno...
Kako onda može biti tužna nizašto, zbog sjećanja, možda, zbog prošlosti, zbog nesigurnog trena, zbog neke misli bez krila? Razumijem tugu zbog onog što jest i što može biti.
Ali, eto, nismo svi isti, i moraću se, izgleda, navikavati na tugu bez razloga, s razlogom koji se ne vidi, zbog misli koja luta svojim unutrašnjim prostorima, zamorena svejedno čime,
tužna svejedno zbog čega...
"Vremenom ćeš se navići na rastajanje.
Nauči ćeš da se sećaš.
A sećanje je isto kao i susret. ''
A ti si divan... I ono što me čini srećnom, a ujedno i tužnom je misao da si mi bio blizu, da si jedno vrijeme bio dio moje svakodnevnice
Vreme briše samo minute, sate, dane, godine koje prolaze.
Vreme ne briše uspomene i sećanja na naše najdraže osobe.
Najteže je to što ja i dalje na starom mestu sedim i čekam... .
nekoga ko je odavno pronašao novo mesto.....
let za našu sreću.. :(
No comments:
Post a Comment