MojaLjubavSiTi

Monday, October 22, 2012

Sjećanja na.....tugu


    "Neke tuge imaju ime..Neke nemaju ništa ..osim uzdaha..."






  Dani bez tebe su mi kao crno bele fotografije sa izložbe cveća.   

                                                                         
    Počinjala je da pada kiša ..
Gledala sam u tog čovjeka,čovjeka kojeg sam poznavala tako dugo.Bio je isti,kao i zadnji put kada smo se sreli,vitak i nekako spreman sa onim svojim napetim držanjem,i pogledom ,da pogotovo pogledom ...Te njegove oči,oči boje čelika,ta snaga i sigurnost što su kipjele iz njih i da, sad vidim poneka više bora u uglovima tih istih snažnih očiju,mislim poneka više nego što sam ih pamtila od prošli put..
I sad gledajući ga i prelistavajući slike u svojoj glavi koje mi je  ispričao u ova dva ,tri sata od kad smo se sreli ,nisam vjerovala da je mene izabrao da podjeli sve svoje boli i tuge,I svoje tajne kojih je izgleda imao mnogo...
 Zašto ja ...odzvanjalo mi je u glavi,zašto meni da sve kaže,da mi toliko vjeruje ..zašto..
Ta pitanja su mi letjela kao projektili u glavi,probijajući se kroz slike priča ,što mi je ispričao malo -pre ...a slike su bile
strašne i divne u isti mah..

Znala sam da ljudi mogu da vole i da mogu imati ogromnu ljubav međusobno,ali ovo što sam čula večeras premašuje sva moja očekivanja...i shvatila sam da nisam imala tu sreću kao neki da budem deo slične priče..i osjetila sam bijes na samu sebe ,na nekoga gore,na majku,oca nebitno.Zašto ja nisam imala priliku da se borim za takvu ljubav ,za takvog čovjeka,za tu bol,za sreću..za to neko naše sutra....i kako je mogla da ode iz njegovog zagrljaja te noći,kome ili čemu vrijednijem od njih..Zar je ta moda tako lijepa sa svim tim svojim fotografima i modnim znalcima..
Da, bijes je kružio mojim venama..

                                   
   Pokušavala sam da zamislim taj njihov susret posle toliko vremena kad se ona vratila njemu, u svoj rodni grad,da bar malo proživim  sve te njegove drhtaje koje je osjećao tada,i svu njegovu snagu u isto vrijeme,a pogotovo pogled,da mi je to bilo vidjeti taj pogled koji je ona dobila ,zasluženo ili ne ,nije ni bitno jer  nije moje  da sudim nikome.
   Slike su padale kao kiša u mojoj glavi,i sve priče o njima ,njihovih  9 dugih i prokletih godina kako je ta njegova ljubav znala reći..
Sve se to spajalo u jedan pljusak fotografija koje sam vidjela kao na platnu,njihovo prvo viđenje ,pogled preko ramena,prvi poljubac ispred njene kuće,duge noći provedene u pričama  i milovanjima u sobici...
  Mislim da sam mogla osjetiti svaki njen uzdah pod njegovom rukom ,svaki njegov poljubac na njenoj koži,dok su se topili jedno drugom u zagrljaju,,ponašajući se kao dva lopova koji u tihoj i mračnoj noći kradu  te trenutke sreće samo za sebe....


  Kiša je i dalje padala vani a i ova u mojoj glavi,kiša sjećanja .
Sve je bilo nekako izmješano bez redosleda a opet sve tako kristalno jasno.
Mogla sam da vidim tu kućicu koju je kupio samo za njih dvoje ,dok ona nije bila tu ,dok se borila da pronađe sebe i svoj put
i ne samo da vidim već i da osjetim sreću i radost njegovog bića kad ju je uzimao za svoju  ljubav,ali u isto vrijeme kiša je donijela i slike i osjećaj boli kad je prodao tu istu kućicu,kad ga je ona napustila..

   Pljušti..osjećala sam svaku kap u svojoj glavi,a svaka je nosila nešto novo ,neko novo sjećanje i sliku.
Pljusak je doneo  i njenu bol ,bol koju je On napravio svojim koracima bez nje,zbog kojih se ona noćima grčila u krevetu
 u kojem se milovala s njim,tu bol sam osjetila duboko u svom stomaku kao užaren nož,koji me kida cijelu..
Gubila sam dah od tolike ljubavi koju su imali,
i koja je preživela uprkos svemu...

  
      Neznam,mislim da nisam dovoljno sposobna ,da pretočim na papir sav ovaj vihor u  glavi
Nisam mogla da shvatim ,šta je to bilo bitnije od njihove sreće,
o kojoj su toliko maštali zajedno,
šta je moglo da pogazi onolika obećanja o "zauvjek"..
gubim se u svemu ovom...

   Pogledala sam ga ispod obrva,ćutao je i gledao  kroz prozor,
doveo me je u ovaj lokal sve mi ispričao,
pustio da se mučim  i nagađam sve nedorečene riječi,i sad ćuti..
Pokušavala sam da složim te slike,priče,što mi ih je rekao  ,
ali mi nije uspjevalo..
Kao da sam omađijana njegovim prisustvom i pogledom ,tim očima
Nisam uspjevala da se dovoljno skoncentrišem.
Počinjem da drhtim..

  Bože kako su se samo voljeli,koliko je ljubavi bilo u tom čovjeku,ljubavi za deset života
A imao je samo jedan,i u tom jednom je izdao sve koje je izdati mogao,zbog te ljubavi..
Kako joj je  jedne gluhe noći posle glupih i bolnih rasprava
 koje su imali koje nisu više bile potrebne u životu njih dvoje,
ljubeći je i pokušavajući da upije svu
nježnost njene kože i sav miris njenog tjela,grleći  je od straha ,rekao"Ti si ono najljepše što mi se dogodilo u životu"..
Da ,tad je zaplakala,jer samo je Ona znala šta znače te riječi,
i koliko su bile vredne u njegovom životu..
Tu noć su vodili ljubav dugo i strasno,polako , osjećajući svaki
dodir kao opekotine po cjelom tjelu,koje su gorjele,
a koje su vrele usne uspjevale da rashlade..
Ponovo je te noći pomislio da će uspjeti zajedno i "zauvjek",
ponovo je pomislio da ga voli ..
kao nekad što ga je voljela ...

       Otišla sam daleko..
Totalno sam izgubila vezu sa  stvarnošću,preturajući te slike u glavi kao što se pretura po starom koferu..
koferu koji je godinama bio  sakriven negde na tavanu
neke stare porodične kuće..
sakriven ..dugi niz prokletih godina. ..

   Nisam više bila svjesna okoline da me nije On trgao sa riječima...
Molim ..upitala sam budeći se i bacajući pogled preko stola gdje je  sjedio...
Rođendan,reče..tiho.
Šta rođendan upitah
Nije mi čestitala ni rođendan,izleti iz njegovih usta..
Pogledala sam ga ..Taj njegov pogled ,te duboke oči boje čelika
kao da su se na tren ugasile..
Ćutala sam..nisam imala šta da mu kažem,
osim da od njenog zauvjek nije ostalo mnogo..
A ni od njegove --mo cuishle..
..žalosno..zar ne...
                                              "   ŽiG moje krvi "

       'I ti ćeš vidjeti,mila,da se najviše voli onaj koga nema.
      Nećeš moći da se sjetiš ko je taj što ti toliko nedostaje,
      ali ćeš biti sigurna da baš njega voliš više od sebe.
                                    

  "Tužna si?" pita ili samo potvrđuje moje stanje, ko će ga znati.
"Nisam." kažem, i lažem, bar njemu, suviše očigledno.
"Imaš previše lijepe oči da bi bile tužne. A vidim da su tužne.
 I žao mi je."
Tada sam shvatila, bit prave i velike ljubavi, i onih koji vas dobro poznaju i koji su vas prewiše voljeli...čak i kada vas ne vide mjesecima, čak i kada ne znaju za dramu koja se dešava u vama...samo pred njima vas pogled i oči izdaju.
Oni znaju da ste tužni...bez potvrde, bez izgovorenog ...da


         Najtužnija mjesta su ona na kojima si nekada bio srećan..




 
               Jeste li imali ikad uspomenu koja vam je iscurila iz oka
                  .............. i skotrljala vam se niz lice ?
                                     
                                                                            Jesen je


                                                  


                                             

Thursday, June 28, 2012

Sjećanje na...zagrljaj

                                             
                  Ima tišina kojih se sjećam, više nego najljepših riječi.

                                         
  Život je, mili moj cjelovitost.
Život je čas kada se sretnu jedan muškarac i jedna žena zato što pristaju jedno uz drugo, jer imaju nešto jedno s drugim, kao što ima kiša s morem jedno se uvijek vraća drugome, sastavnica su jedno drugome, preduvjet postojanja onoga drugog.
Iz takve cjeline proizilazi nešto što je skladno, i to je život.
I zato se bojiš toga, i života i cjelovitosti, jer se čovjek ničega ne plaši toliko, pa čak ni rastezala ni vješala, kao samoga sebe, tajne s kojom se ne usuđuje suočiti.
A hoće li, ljubavi moja, nakon toga biti dobro?
Ne znam. No bit će jednostavno, sve će biti mnogo jednostavnije.
A mi ćemo na tim dvjema pozornicama, u postelji i u svijetu, postati saveznici koji sve znaju o sebi, ali i o publici, i više nas neće mučiti strah.
 Jer ljubav je urota i savez, ne samo groznica i zavjet, suza i krik, silno ozbiljan i čvrst savez.
A ja ću se držati toga saveza, sve do smrti.
Hoću li te čekati?
Pa rekoh ti: čekat ću te do svršetka vremena.
 Jer među nama postoji nešto što ne prolazi s vremenom.

                                     
    '' Ljubav nije dovoljna!
     Vjerujte da ja ne bih odustao od Nje tako lako.
     Pokušao sam sve,kad je došla,da joj dokažem
     da ništa nije bitnije od ljubavi,od nas,pa ni karijera,prijatelji,    
    moderne stvari, pa ni moja čista krv... i nisam uspeo..
    to nešto drugo ili neko, bilo je jače..
    mnogo jače od nas,od našeg sutra
    Ljubav nije dovoljna, nikad, vjerujte mi na reč! ''
                                     
                                       
                               „Zauvek" je ipak samo reč.
          Velike reči obično imaju malu grešku
          i smanjuju se za mrvičak svaki put kad ih izgovoriš.
          Ni od tvog "zauvek" nije ostalo bog zna šta...

                                                                                                        s.t.b

Wednesday, May 30, 2012

SAUDADE...

      Svaka moja misao...miriše na tebe

                                            
"Ni Bog nam nije verovao tih dana. Ni priroda. Ni ljudi.
Verovala je samo naša ogromna ljubav.
 Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci.."

                                       
Najlepše mesto na planeti tog dana bilo je u tvom zagrljaju.. 

                                 
Mirišem je kao cvet: miris čist i drag. I znam da mogu sve u životu, s njom. Držim je na rukama i njišem je polako, polako, da je odvojim od sveta, od straha, od ružnih sećanja, da ostanem samo ja, svuda oko nje, u nedogled, kao nebo, kao more, da je prelijem nežnošću što vri u meni kao vrutak.
Ne boj se, kažem. Volim te, kažem. Ko nam šta može, kažem.
I osećam se kao gospodar sveta.     

                                      
Još jedan maj, ali sada je 2012. godina.

Danas cu misliti na tebe ,ljubavi..ali to nije ništa bitno i ništa novo
novo je samo da će mi danas prošlost puno više kucat na vrata nego inače
a znaš li zašto ljubavi...
Pa maj je jedino moje,naš mjesec
i naš dan,dan kada smo postali ono naše..
Danas neću biti tu,nizakoga,želim biti u tišini i sjećati se tebe
sjećati se ovoga dana i tvoga mirisa..
Tuge neće biti na mom licu danas,kao ovih dana pre,
i to je moj poklon tebi,anđele moj.
Danas ću te tražiti u svakoj sjeni i svakom zraku sunca
jer danas kiša ne pada ,danas..
svaki miris i dodir ...bićeš ti
Srećan nam rođendan ...ljubavi 

                                             
A noć je bila toliko lepa... :)
da se jutro pojavilo iz čiste ljubomore... u inat nama.

                                       
Mogli su oni jedno bez drugog…
Dan, dva, mjesec,mogli su čak i duže, jer teški su to karakteri...
Ista narav, isti ponos...Svetili su se jedno drugom,mrzili se...
Mogli su da opstanu jedno bez drugog,
mogli su pronaći neke nove ljubavi, ali oboje su
znali da samo zajedno mogu sklopiti cjelinu...
Samo zajedno mogu pronaći sebe...
Uprkos svemu, samo kad su skupa, čuo se onaj iskreni smijeh...
dugi uzdah i duboko ..."Volim te..


                                      
"Kada te nema,jer tako hoćeš, ja zaledim osmeh,
u sebi kažem ime,
udahnem duboko i pomislim ,tako mi nedostaješ..."


        
Tu sam pored tebe,a sve ostalo što sam otkucao obrisao sam,jer ima stvari koje nisu za javnost i pripadaju samo nama.Koliko te volim ne treba da znaš,to volim i ne postoji kao riječ,jer to je mnogo,mnogo više od samo volim...
Nasloni moje vrijeme na svoje,jer duže će vječnost vrijediti kad smo zajedno..






                                       
                                        
           "Dvoje srećnih ljubavnika nemaju ni kraja ni smrti.
           Oni se rađaju i umiru i po nekoliko puta dok žive"
                                       

                     

Tuesday, May 15, 2012

Sjećanja na...treptaj

                                
                       "Kada se tiho poklope kazaljke u mom srcu,
                           Ti si još uvek moja prva misao."

               Kada vidiš da gledam negdje u daljinu, samo pusti.
                 To me malo sjećanja ponesu. Ali ne brini, proći će.
              I nije vrijedno tvoje brige, to je samo mala nostalgija
               za nečim što je moglo biti, a nije...



Osjetio je iznenadnu žalost, zbog nje. I odjednom mu je bilo svijetlo u duši. Ja ne čekam sreću — rekao je smiješeći se Zaista? Zaista. Imam je. U čemu je? U tebi. Imam tebe. To mi je dovoljno. Nježno je uhvatio njenu ruku, mršavu i krhku: prelomio bi je kad bi malo jače pritisnuo. Gledala je u njega zbunjeno. Ali na njegovom licu se ne vidi podsmijeh. A ne može da primijeti da on to kaže iz sažaljenja. Prema njoj i prema sebi. Iz sasušenih očiju potekle su joj suze.




                                      
Neke ljude zaboraviš čim se okreneš. Vremenom im zaboraviš ime i izbrišeš lik iz sjećanja. A neki ljudi ostaju u tebi, da se cijeli život imaš za šta kajati. Pa biraš taj dobro poznati broj u gluho doba noći. Naručiš sebi još jednu turu pića kad čuješ vašu pjesmu. Zadrhtiš svaki put kad čuješ njegovo ime. I nakon nekoliko godina ga sretneš, i osjetiš, da ustvari, nikad nije ni otišao....
 Da je sve ove godine živeo u tebi.....



                                                  
   Najljepše je slušati tišinu. U njoj možeš čuti sebe. Jer, ljudi najčešće čuju samo ono što žele čuti. Ali u tišini nađeš svoj mir, ostvariš svoje želje, ispuniš potrebe i osjećaš se zadovoljno.

                                      
Prije nego što si otišla, naučila si me jedno, a to je glumiti.
 Mogu ti reći da mi dobro ide, ipak sam učio od najboljeg.
Svi su povjerovali u osmjeh, snagu...sreću...ali odalo me jedno...
Nema više onog sjaja u očima....


                                      

 

                                  

Friday, May 4, 2012

Sjećanja na ..tugu..

                                             
                 Laž je zabolela ,čemu to ??
                 Zar nije ljepša istina makar više i bolela...

                                        
Kamo sreće da te ne volim - -šapnula je u pod. Pa šta ti je onda?
 Tužna sam. Ne mogu ti reći koliko sam tužna.
Zbog čega? Slegnula je ramenima, jedva se pokrenuvši, zaista tužna, zaista nesrećna.
 Ništa joj se nije desilo, rekla bi mi, sigurno...
Kako onda može biti tužna nizašto, zbog sjećanja, možda, zbog prošlosti, zbog nesigurnog trena, zbog neke misli bez krila? Razumijem tugu zbog onog što jest i što može biti.
Ali, eto, nismo svi isti, i moraću se, izgleda, navikavati na tugu bez razloga, s razlogom koji se ne vidi, zbog misli koja luta svojim unutrašnjim prostorima, zamorena svejedno čime,
tužna svejedno zbog čega...

                                     
              "Vremenom ćeš se navići na rastajanje.
              Nauči ćeš da se sećaš. 
              A sećanje je isto kao i susret. ''

                                      
 A ti si divan... I ono što me čini srećnom, a ujedno i tužnom je misao da si mi bio blizu, da si jedno vrijeme bio dio moje svakodnevnice


Vreme briše samo minute, sate, dane, godine koje prolaze.
Vreme ne briše uspomene i sećanja na naše najdraže osobe.
Najteže je to što ja i dalje na starom mestu sedim i čekam... .
nekoga ko je odavno pronašao novo mesto.....

                                        
                                                    let za našu sreću..  :(

Sunday, April 8, 2012

Sjećanja na....cvijet..u letu

   
                                                                                                 u jutro   

Nekada nisu ljudi ti koji nam.. nedostaju...                                                   

Nedostaju nam najljepša sjećanja,
za koja nismo sigurni da će se ikada više ponoviti...
                                                                                                                                     
     
Svaki dan bi me pitao iste stvari. Zašto moja ruka ne leži u njegovoj pred prijateljima? Šta mu mogu ponuditi kao zalog za našu budućnost,našu ljubav? Uvijek bih šutila,ispreplela prste s njegovima i najjače što sam mogla šaku bih mu stisnula, vjerujući da će shvatit' odgovor. Ali ne,i dalje su pitanja stizala. Odgovorila sam mu jedan dan:" Ponudila sam ti sebe, svoje tijelo na pladnju,sve svoje poljupce sa dušom i bojama...svoje vrijeme,dane i noći uživanja u mojoj ljubavi koju svaka pora moje kože odašilje, svoje oči koje pričaju kad su stobom bez da bilo šta kažu..."
"Zašto mi ovo davno nisi rekla?" pitao me.
"Zato što, da si pravi za mene, sve bi davno shvatio, bez da te riječi  čuješ sa mojih usana."
Bile su to najgorče riječi koje su prešle preko mojih usana, mješajući se slatkocom njegovih poljubaca...
Do kad,pitala sam se, u sebi ?

  
                                                                                           
         Sjećanje nije obveza, nego proizvod iskrenih osjećaja...
         Zato me se sjeti kad hoćeš i onoliko koliko smo to zaslužili!


                                        
      

Thursday, March 29, 2012

Sjećanja na...

     
                      
       "Samo je tren potreban da večnost ode u drugom pravcu..."

                                       

   Postoje beznačajna, siva, prljava i sumorna mesta, za koja nas nekim čudnim slučajem veže ljubav.

Nalazimo bezbroj misterija u kakvoj trafici, osećamo strašnu tajnu iza odškrinutog prozora na periferijskoj straćari, a neki nasip pokraj želetničke pruge, zarastao u korov, postaje nam očajnički cilj kome se omađijano vraćamo čitavog života.Kakvo je to prokletstvo?

S druge strane, postoje gradovi  čuveni zbog svoje lepote, ali nam ne znače baš ništa, jer ih nikad nije ozarila naša ljubav, neki tajni smisao.Koračamo kroz njih zevajući od dosade.

Krivica nije do tih gradova - ona je u nama.

Zbog toga, najpametniji ljudi i ne putuju. Sede na trgu na kom su se rodili, i čekaju da svet dođe do njih.


                                          
"Nisam ti rekao koliko volim jesen... Mislio sam da ćeš biti tu i sada...
Nisam ti rekao da sam sve zavoleo pored tebe, sve ljude, čak i predmete koje si samo jednom bar pogledala, sve pojave, senke, pa i nju, jesen...
 Koliko ja to ljubavi onda imam?
Sve ljubavi ovog sveta, ili samo jednu jedinu, toliku, da u nju sve mogu da stanu, čak i sada kada si otišla..."

                                      
                                          " Znaš li koliko sam puta poželeo da budem Sunce u tvome osmehu od kojeg ceš blistati celoga života...?"


                                   
                                     
                                                         


"Kada čovjek dublje zagleda u dušu svijeta lako shvati da na svijetu uvijek postoji jedna osoba koja čeka onu drugu, bilo to nasred neke pustinje ili nasred nekog velikog grada.I kada se te osobe sretnu i njihovi pogledi se ukrste, sva prošlost i sva budućnost gube svaki značaj i samo postoji taj trenutak.''P.C

                                               
                               Ja sam neko ko je ceo svoj svet video u tebi. ;(


Saturday, March 3, 2012

Sjećanja na....Izgovorene Riječi...

   

     Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam...
Jednom je rekla da bi sve dala da  čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari  žita priviđa samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije pošlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...
I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj ne-izgovorenih  reči nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno povuče finu  četku te velike krošnje kroz svoje kose...
I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom   češljiću od jantara...

"Zauvek?", pitala je uplašeno...
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...
Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati?
Ali naići će  čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači         Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje MAJSKOG  sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, možda  nečija, možda proseda, možda bez ikoga, Ti   ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i  širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom  će prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na  šeširu kako promiče za       šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...

I zaplakaćeš, istog  časa...


I najzad shvatiti..... kako sam te voleo...                          


                                                          
                                               -----  --- -----

                "Sva iskušenja, sva ispaštanja i sve patnje u životu mogu se meriti snagom i dužinom nesanica koje ih prate. Jer dan nije njihovo pravo područje. Dan je samo bela hartija na kojoj se sve beleži i ispisuje, a račun se plaća noću, na velikim, mračnim i vrelim poljima nesanice."    I.A



                                                       
                                                         Da...zauvek        

Saturday, February 18, 2012

Sjećanja...na vrijeme

                                                      
 Jedino kad je bila zaista svoja, bilo je vrijeme kad je bila s njim...smijali bi se bezveznim stvarima, nečemu  što niko drugi nije razumio. Satima razgovarali, pa opet su se ti sati  činili prekratki
da sve kažu...
I opet, tu i tamo on ubaci i ono nikad odgovoreno pitanje :
 "Voliš li me?"
I odgovor: "Pa znaš..."
"Ne, ne znam. Reci."
"Nije bitno"
Muk.Zatvorena tema.
Ma koliko mu i riječima  željela pokazati osjećaje,nije joj uspijevalo. Tek ponekad,u tami noći,kad prsti i usne zasviraju poznatu melodiju po tijelu onog drugog, šapne mu tiho :
"Volim te. Jako. Prewiše."








  "Trebalo bi ubijati prošlost sa svakim danom što se ugasi. Izbrisati je da ne boli. Lakše bi se podnosio dan što traje, ne bi se mjerio onim što više ne postoji. Ovako se miješaju utvare i život, pa nema ni  čistog sjećanja, ni  čistog života..."                                                                                                                                           Meša Selimović
                                                                       
                                                                           

Thursday, February 2, 2012

Sjećanja...na laž

 

Da li se sećas svojih obećanja?

Gde su...?

Izgovarala si one jake reči tako lako i tako često,bas kao >>zdravo<< u prolazu...

Da li se sećaš moga rukopisa,onog papira sa stihovima pisanim samo za tebe...????

Video sam ga jednom...

Leteo je nekuda po nebu,zajedno sa lišćem u septembru...

Ako se nekada desi da te put navede na ono naše mesto...

Ne zastajkuj, samo prodji...

Ne laži sebe da ti ono nešto znači...

Ako se ikada desi da me slučajno sretneš, samo me ne gledaj u oči...

I ne govori ništa, jer u tišini nema laži...


Da li se sećaš kad si me volela?


Ne sećaš se...!


Jer nisi... :(



 


                           
 



                  Čovjek nikad ne treba da ode kad ima razloga da ostane.

                                                                                           Meša Selimović